Mozak | Blago onom ko zna da ne zna a želi da zna

Koliko ste se puta našli u situaciji da branite svoje stavove pred drugim ljudima? Sećate li se svih onih prilika kada ste imali potrebu da se raspravljate sa prijateljima, saradnicima, decom, partnerom ili usputnim prolaznicima kroz vaš život oko toga čije je mišljenje ispravno i ko je situaciju sagledao očima istine? Sećate li se kako ste se nakon takvih razgovora u kojima nema pobednika osećali nemirno iscrpljeno? Složićemo se, svi smo se ponekad našli u ulozi zajapurenog Kalimera i neshvaćenog ispravljača krivih Drina. To je onaj trenutak kada smo sebe zapitali: “Kako druga osoba ne vidi da sam u pravu?” Umesto odgovora, možemo sebi nežno postaviti pitanje: “Kako ja mogu biti siguran da sam video stvari onakvima kakve one zaista jesu?” Jer, koliko god da je uveren u moć svoje percepcije, čovek nije u mogućnosti da spozna stvarnost koja je lišena subjektivnog doživljaja. Najnovija istraživanja neurofiziologa govore da je ljudski mozak u mogućnosti da primi izmedju 5 i 20 petabajta podataka, što je onoliko informacija koliki je kapacitet celokupnog današnjeg interneta. * Pokušajte samo da zamislite kakav smo mi u stvari pokretni računar! Medjutim, naš mozak funkcioniše samo sa malenim, jednocifrenim procentom svog potencijala, i samim tim ima ograničene mogućnosti za procesuiranje prihvaćenih informacija. Prema uvreženom naučnom mišljenju, mozak u svakom momentu uspeva da putem čula obradi 7 (+-2) delova informacija koje prima. To jest, kakva god da je stvarnost – mi je doživljavamo onako kako nam dozvoljava naših skromnih pet čula. [fusion_builder_container hundred_percent=“yes“ overflow=“visible“][fusion_builder_row][fusion_builder_column type=“1_1″ background_position=“left top“ background_color=““ border_size=““ border_color=““ border_style=“solid“ spacing=“yes“ background_image=““ background_repeat=“no-repeat“ padding=““ margin_top=“0px“ margin_bottom=“0px“ class=““ id=““ animation_type=““ animation_speed=“0.3″ animation_direction=“left“ hide_on_mobile=“no“ center_content=“no“ min_height=“none“]

Uzmimo za primer čulo vida. Od svih videćih stvorenja na planeti Zemlji, ne postoje dve vrste koje imaju isti vid. O ovoj činjenici, priznaćete, retko kada razmišljamo. Kada bi ljudsko oko poput očiju hladnokrvnih životinja imalo mogućnost filtriranja infracrvenog svetla, mogli bismo zaboraviti na sliku sveta kakvu danas znamo: objekte bi locirali prvenstveno na osnovu toplote njihovog tela od koje bi zavisio i opseg boja koje vidimo. Ili kada bismo kao ptice selice imali u oku smešten senzor za Zemljino magnetno polje, mogli bismo se nepogrešivo navoditi sa jednog na drugi kraj Zemljine polulopte bez ijednog savremenog uredjaja za navigaciju. ** Da ne govorimo tek o čudesnom, evolutivno najrazvijenijem vidu vrste “Bogomoljka” škampi (Mantis shrimps). Oči ove podvodne životinje ne samo da se pokreću potpuno nezavisno jedno od drugog, već su i kadre da vide ljudima nezamislivu paletu boja, hvatajući pritom spektar svetlosti koji naše oko nije u stanju da vidi, kao što je na primer polarizovana svetlost. Ovu svetlost koriste da bi – komunicirali.*** Iako su ovo naučne činjenice, mi se i dalje kunemo u zenicu svog nesavršenog oka i teško nam je da pojmimo drugačiju istinu od one koja nam se prikazuje pred očima. [/fusion_builder_column][fusion_builder_column type=“1_1″ background_position=“left top“ background_color=““ border_size=““ border_color=““ border_style=“solid“ spacing=“yes“ background_image=““ background_repeat=“no-repeat“ padding=““ margin_top=“0px“ margin_bottom=“0px“ class=““ id=““ animation_type=““ animation_speed=“0.3″ animation_direction=“left“ hide_on_mobile=“no“ center_content=“no“ min_height=“none“]

Ovo krivljenje teritorije stvarnosti odvija se neprestano na nivou svih čula i predvodjeno je komandom dubljih struktura unutar naše ličnosti – naših uverenja. Svako uverenje koje smo kroz razvoj stekli, konzistentno teži svom samoodržaju kroz filtriranje upravo onih informacija koje ga podržavaju. Šta god da nam se spolja dešava, mozak će se postarati da zaštiti naše uverenje, neretko upadajući u klopku generalizacije, izvrćući kontekst, brišući nebitno. Mi, dakle, ne vidimo stvari onakvima kakve one jesu, mi vidimo stvari onakvima kakvi smo mi. Iz tog je razloga jedna ista čaša za pesimistu poluprazna a za optimistu pak polupuna. Iz tog se razloga često ne razumemo sa drugim ljudima. Kakva god da je struktura naših ličnih uverenja, za početak nam je važno da osvestimo da je svaki um jedan svet za sebe. Umesto izlišnog i često uzaludnog nametanja vlastitog vidjenja drugima, korisnije nam je da razvijamo radoznalost otvarajući svoj um ka svetovima drugih ljudi. Šta ta osoba sa kojom se ne slažete može da vas nauči o svetu? Šta je ona o svetu razumela što je vama možda promaklo? Zastanite, pogledajte, saslušajte, osetite.

Čovek ne postaje mudriji pričajući već posmatrajući. Ne samo da ćemo time ispraviti krive Drine dosadašnjih sukoba, već ćemo i razgrnuti mrak sa sopstvenog neznanja o svetu.

Možda je upravo ovo imao na umu nepoznati genije iz naroda kada je davno rekao:

“Blago onom ko zna da ne zna a želi da zna.”

      autor: Marija Dajić, NLP master     Izvori: *      Istraživanje Američkog instituta “Salk” , La Jolla, California **   Američka naučna dokumentarna serija “Cosmos” *** Intervju sa profesorom Tom Cronin sa univerziteta “Marylend”, Baltimore objavljen u National Geographic[/fusion_builder_column][/fusion_builder_row][/fusion_builder_container]