Šta je normalno? Ono što je tipično, prosečno?
Situacija je, sudeći bar po mišljenju autora studije objavljene u časopsu Cognition, ipak malo složenija. Naime, nakon serije eksperimenata, kojima su ispitali kako ljudi odlučuju da li je nešto normalno ili ne, psiholog Adam Bear i profesor kognitivne nauke i filozof Joshua Knobe, sa Yale-a, otkrili su da kada ljudi razmišljaju o tome šta je normalno, oni kombinuju svoj osećaj onoga što je tipično sa osećajem onoga što je za njih idealno. Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da je normalno mešavina statističkih i moralnih pojmova.
Ovo se može ilustrovati jednostavnim primerom, kažu istraživači. Zapitajte se: „Koliko sati dnevno u proseku ljudi provedu gledajući TV?“ Potom, postavite sebi pitanje koje može zvučati vrlo slično: „Koliki je normalan broj sati koji osoba treba da provede ispred televizora tokom jednog dana?“
Ukoliko vam se drugi odgovor razlikuje od prvog pripadate grupi koja čini većinu pomenutih ispitanika. Oni su, naime, rekli da je prosečan broj sati koji neko provede ispred malog ekrana oko četiri, dok normalnim smatraju tri i po sata. Zanimljivo, idealno vreme koje bi valjalo posvetiti sadržaju koji nam se nudi putem TV-a, po mišljenju iste grupe ispitanika, je oko dva i po sata. Dakle, šta zaključujemo? Čovekova koncepcija „normalnog“, odstupa od „proseka“ u pravcu onoga kako on misli da bi nešto trebalo da bude.
Isti obrazac ponavljao se u mnogim drugim slučajevima. Iznova i iznova učesnici u projektu nisu izjednačavali prosečno i normalno. „Normalno“ je, ispostavilo se, negde između „tipičnog“ i „idealnog“.
Rezultati ovog istraživanja pokazali su na koji način razmišljamo. Naime, naše misli idu u dva pravca: s jedne strane razmišljamo o „tipičnosti“ ili „prosečnosti“ nečega, dok sa druge strane imamo ideju kako bi to nešto „trebalo“ da bude.
Međutim, nisu naše misli baš tako uredno podeljene, kako se isprva može pomisliti. Ponekad su granice jasno povučene, ali češće je to neka vrsta rasuđivanja koje nastaje kao mešavina gorenavedenih razmišljanja i vodi do presude o normalnosti. A ta instinktivna presuda igra važnu ulogu u našem životu.
Posledice mogu biti ozbiljne, navode autori studije, ilustrujući to primerom iz svog okruženja. Istraživanje je pokazalo da, recimo, ponašanje američkog predsednika Donalda Trampa, koje se nekada smatralo neuobičajenim, danas već poprima karakteristike „normalnog“. Kao rezultat toga smatra se manje lošim i izaziva manje negodovanja kod naroda.
„Spremniji smo da prihvatimo nešto sa čime se češće susrećemo“, kažu Bear i Knobe. „Istopolni brakovi, operacije promene pola ili bilo šta drugo što je donedavno bilo društveno neprihvatljivo danas se smatra normalnim.“
Takođe, naši stavovi prema atipičnom ponašanju često su obojeni upravo ovim mešovitim shvatanjem normalnosti. Kada dete ne pokazuje uobičajena interesovanja ili ima drugačiju frizuru, njegovi vršnjaci na to ne gledaju jednostavno kao na nešto atipično ili retko, već kao na nešto nenormalno – čudno ili devijantno, što može rezultirati ostracizmom ili maltretiranjem.
Ipak, koliko god duboko bila ukorenjena ova kognitivna tendencija ljudi nisu osuđeni na to da razmišljaju na ovaj način. I te kako smo sposobni da napravimo razliku između onoga što je tipično i onoga što je dobro, tvrde autori studije. To ohrabruje, iako bi se za ovakav način razmišljanja moglo reći da je pre izuzetak nego pravilo, budući da mnogi nisu svesni činjenice da ne razlikuju tipično od prihvatljivog, retko od devijantnog.
Dakle, šta je normalno? Odgovor na ovo pitanje je, rekli bismo, vrlo suptilan i znan svakome od nas ponaosob. A ako je studija pomogla da osvestimo način na koji razmišljamo, rasuđujemo i presuđujemo, onda su Adam Bear i Joshua Knobe nesumnjivo učinili nešto korisno za nas – za naš odnos prema sebi i svetu koji nas okružuje.
