- Prestanite da brinete. Dete će biti ok! Ako ste dovoljno pošteni prema sebi, priznaćete da naša briga ima veze samo sa nama, a ne sa detetom. Deca su mnogo samostalnija nego što želimo da poverujemo. Mi sebi dajemo na važnosti onoliko koliko su deca zavisna od nas. To nije zdrav odnos i prestanite to da radite. Nađite neku drugu zanimaciju.
- Zapitajte se zašto želite ili ne želite da vaše dete ode od vas. Radite na sebi a dete pustite da samo bira i gradi svoj put i podržite ga u tome. To nije lako, ali je jednostavno.
- Dete se voli uvek, i kada je pored nas i kada nije. Samo je pitanje šta vi radite sa sobom dok je dete tu ili nije. Da bi se neko voleo, ne mora nužno da bude kraj nas.
- Rečenica “Ja živim za svoju decu” stavlja i decu i vas u robovlasnički položaj. Samo je nejasno ko je tu rob a ko gospodar. Naravno da se naš život menja kada dođu deca, drugačiji su nam prioriteti, dinamika života i sl. Pažljivo razmislite šta je tačno smisao vašeg života (osim dece). Ljubav bi mogla da bude odgovor.
- Tebi je lako, ti ih imaš još dvojicu! – je rečenica koju ne biste izgovorili da ste razmislili prvo i pitali se koja je suštinska razlika kada imate jedno ili više dece, prvo za roditelja, a onda i za dete koje je jedinac i ono koje ima braću ili sestre.
- Najvažnije: Izgradite nepokolebljivu i trajnu VERU da su naša deca gospodari svojih života i da su oni ISKRA koja će obasjati svet! Kada jednom svoju veru prenesete na svoje dete i ono će početi da veruje u sebe i svoje sposobnosti a to je ono što mu je najpotrebnije.
Iskra koja obasjava svet
18
avg
avg
O odlasku na školovanje u Ameriku razgovarali smo sa našim najstarijim sinom još u osnovnoj školi. Prvobitno je to bila lepa ideja koja se kasnije pretvorila u cilj i to onog trenutka kada je došlo vreme da se preduzmu prvi koraci ka realizaciji.
Kad je odlazak postao izvestan i kada je stiglo pismo iz Amerike sa čestitkama i dobrodošlicom, stvari su počele da se ubrzavaju. Zar je već 1. avgust!?
LJudi su, iz najbolje namere, imali šta da kažu a najčešća rečenica je bila “tebi će biti najteže”! Valjda zato što sam majka. I tako su dani prolazili i kako se približavao momenat konačnog odlaska ja sam iščekivala da osetim tu težinu, negde u telu, duši, srcu, samo ta težina nije stizala. Malo sam se zapitala, da li sam normalna?
Odgovor je, da, naravno da sam normalna! Pod uslovom da neko odlazi samovoljno, bez pritiska, ne iz nužde, već zato što je to izbor koji će doneti nova iskustva – šta nas sprečava da se tome radujemo? Zašto bi zdrava, normalna osoba izabrala da pati što joj dete odlazi na školovanje u inostranstvo?
Evo i nekoliko ideja koje mogu da pomognu ako osetite da vam je teško:
