U momentu kada donosimo odluku da nešto promenimo..da za sobom ostavimo sve ono što je poznato i sigurno i krenemo na put – put nepoznatog, put istraživanja, upoznavanja, put samoosvesti, put ka sebi i čistoj bezuslovnoj ljubavi.
Ko sam ?
Šta sam ?
Šta želim ?
Koju igru igram ?
Koja je moja uloga?
Imam li ja glavnu ulogu u mom (filmu) životu?
I šta ja uopšte radim ?
…..
Ovo su samo neka od pitanja, na koja načešće imamo negativan odgovor.
Često osećamo nezadovoljstvo „ničim izazvano“, hroničan umor i apatiju, bezvoljnost, odsustvo radosti i nadasve smisla, i život koji kao da se nekome drugom dešava, a da nas jednostavno stihijski, stižu samo problemi, i lome iz dana u dan razne nedaće.
I dok odrastamo uz „nemoj“ ,“ne smeš“, „ne možeš“, pa onda „moraš“ – svi polako, u okruženju u kome je gotovo sve podrazumevano – nametnuto kao obavezni princip – gubimo hrabrost, gubeći i sposobnost za dečiju neustrašivost, želju za istraživanjem, sanjarenjem, a pre svega igrom. I dok se borimo protiv odraslih, želeći da što pre odrastemo , mi zapravo započinjemo jednu trku, u kojoj mnogi gube sebe, strpljenje, svoje želje, odbacujući snove zarad društva, roditelja, nekih nametnutih vrednosti, i slika nekog „boljeg života“ .
I onda počinjemo da „živimo“ – „poznatim“ životom.
A sa tim „poznatim“ životom – naravno, da nema gotovo ničeg nepoznatog, sve se zna, svi su već prošli kroz „to“. Sve je već poznato i jasno i sad se već i podrazumeva – Ideš u školu, učiš i „čim“ završiš sa obaveznim obrazovanjem, polako počinje borba za mesto „ u svom životu“..
Šta upisati? Čime ćeš se baviti ? Ima li tu dovoljno para? Može li od toga da se Živi?
I tako od nemila do nedraga u potrazi za najboljim izborom koji će nas obeležiti , koji će nas uobličiti, izbrusiti i „napraviti“ čoveka od nas.. da bi jednog dana postao dr..prof…ing…ili..nešto već, a sve u cilju kad završiš školu i postaneš čovek, onda možeš i da zasnuješ porodicu…i tako sve „ po redu“..
Sve od – do, pa ponovo samo još ovo – pa ću – onda ću – ono, pa opet od – do!
A sa svim tim gotovo poznatim, svakodnevnica je mahom mirna. Beskrajno ponavljajuća – očekivana i podrazumevana, jedino je nemir i neko unutrašnje nezadovoljstvo sve prisutnije. A i to se često smenjuje, nekad je manje – po – nekad više, a po – nekad bude i drugačije?? .Moguće je da bude i drugačije!?
*A kada se „desi“ to „drugačije“ – budemo nekako opušteni, zadovoljni, srećni..
I tako sporadično i poverujemo da možemo da se osećamo drugačije – lepše – ispunjenije..bolje!
I to je onaj trenutak „ da, ali“ – kada počinjemo da razmišljamo, kalkulišemo, vagamo, preispitujemo, razgovaramo sa svima koje volimo, do koga nam je stalo, vrtimo jednu istu misao, ili više njih…a onda se „desi nešto slučajno“..
*Ono – kada nas privuče natpis na bilbordu, kada na ulici pronadjemo kovanicu ili kartu, kada u čekaonici uzmemo brošuru ili časopis, ili nam kolega sa posla da „dobru“ knjigu da pročitamo ..i baš u njoj – tekst koji nam nudi „ sve odgovore i rešenja “…i..baš je to onaj momenat kada krećemo u potragu za sopstvenim bićem kome je preko potrebna doza iskustva ispunjenom radošću i koja vodi ka promeni samo i jedino sebe , a koje otvara neka davno sakrivena vrata – ka unutra – ona kada se smejalo iz duše, kada se osećala bezrazložna sreća i ničim izazvana ljubav.
*I tako, sada odjednom počinjemo da primećujemo Sunce koje sija, ptice koje cvrkuću, zastajemo da pomirišemo procvetalu trešnju i odjednom smo željni da sa nekim podelimo radost. Radost – jer je nebo plavo – trava zelena – a život lep!
Osećaj kada nas neko ili nešto voli, pa nam je sve lako..da završimo posao na vreme, kada se i pored pune garaže, odjednom oslobodi parking mesto, kada pomislimo na nekog dragog, i baš se ta osoba pojavi ili javi…kada nam je svaki korak lak..kada su nam misli lepršave… kada zračimo i privlačimo samo dobro… …lepo…bajkovito..
I to čarobno osećanje nas „drži“ do momenta – nekog čudnog budjenja iz ružičastih snova..kada svakom porom osećamo blagi nemir, zebnju, neki strah, kada preispitujemo situacije, dogadjaje, ljude, kada smo i te kako skloni nekakvom – cenjkanju sa okolinom, danom i na kraju sa samim sobom.
*I to najčešće može da potraje, štaviše, i traje neko vreme..taman toliko da shvatimo da to sad više nije isto ono „poznato“ „ očekivano“..sigurno..
*Ovo je nešto nepoznato – samim tim i zastrašujuće…
Ovo je ono od čega zastaje dah…
Ovo je momenat kada osećamo da nismo – dovoljno – dobri ..nekome, nikome..
Nismo dobri ni sebi..nismo ni dobro..prosto nismo..
Niko nas nije upozorio, pripremio, da ovo „bavljenje sobom“ stvara tone krivice i griže savesti , posebno kada nam neko baš onako naš kaže da smo sebični.
I odjednom neke čudne emocije, kao da smo do sada bili totalno zamrznuti, kao da do sada nismo osećali, a ni pokazavili iste..pa onda, pre podne tinejdzerska euforija, preterana sreća, posle podne neka ničim izazvana tuga.
Pa onda onaj bolni pritisak samoće..koji je nekako uzročno-posledičan, i ide rame uz rame sa preispitivanjem svega i svačega..ko sam ? šta ja to radim? Kako me to niko ne razume..pa zar ni ovi moji – oni moji – oni „ pravi“, zbog kojih smo do juče bili tako rastegljivo dostupni, uz koje sada samo imamo onu probadajuć usamljenost .Da li je moguće da smo “ normalni “, pa prijateljstva i te dugo gradjene veze, sada puštamo tako lako, a koliko juče, smo bili spremni da izgaramo i ginemo zbog istih ljudi..a sada smo ih prosto „ pustili“.
Puštamo ih ne zbog sebe, samo zbog njih..jer znamo da ćemo kada postanemo bolji sebi, biti i njima bolji.. a..Vreme je ..Pravi trenutak dodje kada smo spremni, i tada tako spontano, sigurno, zauzimamo stav – čvrst, odlučan, pre svega, za sitne svakodnevne stvari i situacije – za sebe – i svoje vrednosti – one za koje nismo ni verovali da su naše, a koje su odjednom postale izvori neverovatne snage jer nas pokreću, motivišu, inspirišu..
Sada sigurno znamo da ne želimo da se vratimo na staro, a ipak, povremeno se pojavi sumnja i preispitivanje,pa se pojavi prvo tiho, gotovo nečujno, onaj dobro poznati unutrašnji glas koji šapuće taman dovoljno da unese nemir..pa ..“šta će ti sve ovo, opet preko leba tražiš pogaču“ ..
To je taj ZNAK, trenutak kada stupa na snagu pitanje CENE. To je MOMENAT donošenja odluke – povratak na staro, život u razgaženim cipelama ili život neistraženih mogućnosti, prepun izazova, nezamislivih mogućnosti..
*To je onaj trenutak –ODLUKE- kada smo spremni za generalno čišćenje i spremanje, svog života, tela, svojih misli…Tren koji odlučuje ..da li smo glavni u igri „pronalaženja životnog blaga“..ili..ćemo sedeti po strani i čekati da nam neko dobaci papir sa jasno definisanim i do detalja ispisanim pravilima igre – zvanom život.
Trenutak, ni manje ni više; a opet i u njemu, mnogi pokleknu..nisu spremni da preuzmu odgovornost. Ne žele da plate tu spomenutu cenu, za početak, menjanja nekorisnih navika, vežbanja nekih novih veština, jer nemaju vremena, a ni volje.
Ali, ima i onih drugih, koji znaju da imaju mogućnost izbora, oni su davno obavili razgovor sa sobom, svojim snovima, htenjima, sada znaju da su već dobrano za počeli upoznavanje nekog novog radosnog bića koje dozvoljava sebi i da mašta, da se igra i uživa u svakom danu i svakom satu.
*Konačno kod Kuće..
Ovo je Život vredan Življenja..
Moj…
Tamara Vlahović, NLP Master Trainer & Coach
